Boemi

Puna Verzija: Desanka Maksimović
Trenutno pregledate lite verziju foruma. Pogledajte punu verziju sa odgovarajućim oblikovanjima.
Desanka Maksimović

Desanka Maksimović (rođena 16.5. 1898. u Rabrovici kod Valjeva, preminula 11.2. 1993, u Beogradu) je bila srpska pesnikinja, profesorica književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.
Sadržaj
1 Biografija
2 Književna dela
3 Poezija
4 Priznanja
5 Izvori
6 Vanjske veze

[Slika: vii7hh.jpg]
Biografija
Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.
Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3.9. 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.
Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi.
Dana 17.12. 1959. izabrana za dopisnog člana [[Srpska akademija nauka i umetnosti|Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16.12. 1965. za redovnog člana.
U četvrtak, 11.2. 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva.Otac joj je bio učitelj.Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Brankovini i Valjevu.Posle Prvog svetskog rata upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu gde studira svetsku književnost,opštu i istoriju umetnosti.Kada je 1923. god. diplomirala postavljena je za suplenta u III ženskoj gimnaziji u Beogradu.Jednu godinu je provela na usavršavanju u Parizu kao stipendist francuske vlade.Kratko radi u učiteljskoj školi u Dubrovniku i onda prelazi u Beograd gde kao profesor radi u I ženskoj gimnaziji.Pocetkom Drugog svetskog rata dobija penziju,ali se u službu vraća 1944. i u istoj školi ostaje do konačnog penzionisanja, 1953.
11. februara 1993. godine stalo je srce Desanke Maksimović, najprostranije i najplemenitije srce za koje se na ovim našim prostorima zna.Srce, neštedimice poklanjano svima, nije se trošilo, vec se širilo i bogatilo od toga davanja.Bivalo je prostranije i pristupačnije za sve.To srce, glavni junak poezije Desanke Maksimović, odselilo se u večnost narodnog pamćenja, u samo središte srpskog jezika.
Književna dela
Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.
Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.
Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“.
Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.
Najznačajnija dela Desanke Maksimović su:
Pesme (1924)
Vrt detinjstva, pesme (1927)
Zeleni vitez, pesme (1930)
Ludilo srca, pripovetke (1931)
Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943)
Gozba na livadi, pesme (1932)
Kako oni žive, priče (1935)
Nove pesme (1936)
Raspevane priče (1938)
Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942)
Šarena torbica, dečje pesme (1943)
Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945)
Pesnik i zavičaj, pesme (1945)
Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949)
Samoglasnici A, E, I, O, U (1949)
Otadžbino, tu sam (1951)
Strašna igra, priče (1950)
Vetrova uspavanka (1953)
Otvoren prozor, roman (1954)
Prolećni sastanak (1954)
Miris zemlje, izabrane pesme (1955)
Bajka o Kratkovečnoj (1957)
Ako je verovati mojoj baki, priče (1959)
Zarobljenik snova (1960)
Govori tiho, pesme (1961)
Prolećni sastanak (1961)
Patuljkova tajna, priče (1963)
Ptice na česmi, pesme (1963)
Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964)
Hoću da se radujem, priče (1965)
Đačko srce (1966)
Izvolite na izložbu dece slikara (1966)
Pradevojčica, roman (1970)
Na šesnaesti rođendan, pesme (1970)
Praznici putovanja, putopisi (1972)
Nemam više vremena, pesme (1973)
Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976)
Pesme iz Norveške (1976)
Bajke za decu (1977)
Ničija zemlja (1979)
Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983)
Međaši sećanja, pesme (1983)
Slovo o ljubavi, pesme (1983)
Pamtiću sve (1989)
Nebeski razboj (1991)
Ozon zavičaja (1991)
Zovina svirala (1992)
Poezija
Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu.
Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač,romansijer, pisac za decu,a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije,sa ruskog,slovenačkog,bugarskog i francuskog jezika. Njena poezija,pripovetke,romani,knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a pojedine njene pesme nalaze se u antologijama poezije raznih naroda. Više puta je nagrađivana našim najvišim književnim nagradama.Prvo priznanje dobila je 1925.nagradom za pesmu "Strepnja" na konkursu časopisa "Misao".Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1959.god.
Desanka je bila od onih priroda u kojima se još u detinjstvu zametne ljubav koje se do kraja života ne odriču.Jer,sve u Desanki je pesničko:i reč,i odnos prema svetu,i filozofija. Reklo bi se čak da ništa drugo nije mogla biti do to što jeste.Sve što je napisala,napisala je srcem.A to njeno srce otvoreno je uvek i svuda,svemu i svakome.
Prva Desankina pesma bila je o zalasku sunca.Sunce odlazi,a sve,i ljudi i priroda, pružaju prema njemu ruke i dovikuju-nemoj otići,ostani... Tada je imala 14 godina.Sedela bi obično na nekom panju i pisala. To je bio njen pesnički atelje.Sa 14 god.se ne može stvoriti čudo, ali se može osetiti miris zemlje.Može se doživeti noć,čuti ćuk.Može se zaspati na pokošenoj livadi i zapisati prva "ljubavna" reč.Sa 14 god.može se znati istorija i upoznati ratnik.A tu,u Brankovini, imalo je šta i da se vidi i da se čuje o istoriji.Sa 14 god.mogla se doživeti samoća,i strah.Prve ocene Desanka Maksimovićje dobila u Valjevu,od drugova iz gimnazijskih klupa.Ćitala im je,a oni su je hrabrili i proricali joj blistavu budućnost.
Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeležen osecajnošću,uskraćen za nešto, ugrožen.Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimović još za života stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost,poštovanje i privrženost brojnih Čitalaca.Desanka Maksimović nema drugu biografiju sem književnu,ni drugog poroda sem pesama.Onaj ko je čitao njene pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno biće, već i dušu naroda iz kojeg je potekla.Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri,plemeniti,ponositi,postojani, da poštuju ljude drugač:ijih načela i uverenja,boja i vera,pozivala ih da proslave i tudeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike,da budu strogi prema svojim kao što su i prema tuđim manama.Od svih vrednosti u šivotu ona je posebno isticala slobodu,odanost,hrabrost,dobrotu i nekoristoljublje.
Za razliku od mnogih liričara, naročito novijeg doba, koji su svaki komplikovaniji pesnicki problem rešavali i složenijim sredstvima, naša pesnikinja je uvek išla za tim da najjednostavnijim i najprečim putem dopre do takvog zamućenog i skrivenog jezgra kakvo je ljudska bespomoćnost pred tajnom.
Ma koliko bile raznolike i neujednačene sve Desankine pesme istovrsne su, istim glasom ispevane.Melodija njene poezije je sestra govorne melodije.Otkriva čitavo obilje novih aliteracija i rima,koje i kada nisu izmešane sa poznatim,u kontekstu nekako zazvuče poznato;skoro uvek su nekako prirodno na svom mestu.Desankina poezija saopštava o ljubavi,prenosi impulse mladosti.Ljubav je vodič u svet, učitelj duha.Bog o kome i kome peva Desanka Maksimovićprisutan je svuda i nigde ga nema;,on je milosrdan i ravnodušan; prisan i neuhvatljiv; ispovednik i stranac.On nije sabran u jednu žižu,već je rasut u hiljadu mogućnosti,a pesnikinja nam saopštava da svaka od njih može biti,ili jeste prava.Sve te suprotnosti se usklađuju u ljubavi.
Lirika Desanke Maksimović se od samog početka doživljavala kao čista ispovest srca, što je i sadržano u stihu "Ja sam lovac srca svoga rodenog". Njeno osnovno pesničko geslo je da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu, da izvire iz njih.
U kasnije dane lirika Desanke Maksimović dobila je svoju patinu, kao i njena rascvetana priroda u jesen,koja se u ovu liriku sve više uvlači.Njena poezija je dobila ono što vreme ljudskim motivima nameće: smirenost u nemirima,utišanost u akcentima.Godine ova pitanja neizbežno donose.Da li tražiti odgovore na njih? Ne tražiti nenalazivo, tj.pomiriti se sa zakonima.Tražiti ga i ne naći znaci neizbežnost kraja bez novog početka.Misao Desankina pred krajem, sluteći ga već,je samo konstatacija neobilaznoga i samim tim odricanje da se bilo kuda okolo prode.Ona kao ptica šćućureno ćuti i čeka ono što doći mora.Prirodno i jednostavno je pevala o životu i sada tako peva o smrti.
Priznanja
Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje“ (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva.
Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja“ na konkursu časopisa „Misao“.
Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola“, kako ju je narod tokom vremena prozvao.
Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac“ makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom. Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad.
U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27.10. 1990. godine. Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom.
Dana 12.2. 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović“. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije. Zadužbina je osnovana 19.3. 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka“.
Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini.
Dana 23.8. 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.
izvor:wikipedia
OPOMENA

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i slatko
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu,
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se: negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se: crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se: negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
krvavog srca u ranu dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.”
ODGOVOR


Pobrala sam spokojno reči tvoje plahe
i pune nekakvog bola,
jer znam, nećeš otići u monahe,
kao što zbog nečeg kaza.
O, veruj mi, biće i drugih staza
kojima ćeš pobeći od mene ti.

Pomisli samo kako me nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

Ili poveruj jednog dana
kako mi duša smeta
da imam duše,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja satkana
od nadopunjavanja života snom.

Pomisli sve što ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
što u meni još pre rođenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i živa
strast da svoje i tuđe radosti
pretvaram u bol.

Ili pomisli, da je i moglo biti
sve za čim tvoja pesma žali,
bilo bi tek za dah časa,
pa večnost celu opet ne bi znali
jedno o drugom;
unepovrat i ništa ipak bi moralo
sve da utalasa.

Pomisli, izgubićemo se u noć
kao pjesme tvoje odjek tužni
u moj kraj;
i znaj, i san i čovek
i bol i sreća prolazna da je;
i da ništa nema toliku moć
da večno traje.

Ili, kada gorku ovu
od mene dobiješ vest,
pomisli da je isti ceo svet,
i bolnu o meni svest
uzberi kao otrovan cvet
i baci je na drum.

I pomisli ponovo
kako me nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.
UTEHA


Još danas smo zajedno,
pa, ko zna. kad više,
otićićeš daleko.

Počeće nemilo i prazno
da se muti svitanje.
Boleće me ljudi hitanje
kroz romorenje magle,
i noćni razgovor ptica,
kojima ne znam imena.
Znam, plakaću sa rođene tuge
kad umre u jesen kakva
bledolika žena.

Još danas smo zajedno,
pa, ko zna, kad više,
otićićeš daleko.
A ja ti nikad ne reko,
šta meni biše
tvoje tople priče,
i tvoje utehe blage:
kako ćemo od drage do drage
zvezde provoditi večnost
u radosnom lutanju;
a plakati kad budemo hteli,
kako ćemo u tihom ćutanju
zagledati se u daleku, tužnu zemlju
gde smo se prvi put sreli.
SREĆA

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate
i noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode:
on je zadivljen stao kraj mene.
NAŠA TAJNA


O tebi neću govoriti ljudima
Neću im reći da li si mi samo
Poznanik bio ili prijatelj drag;
Ni kakav je, ni da li je
U našim snovima i životima
Dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame
Žeđi ili umora, ni da li je ikada
Ma koje od nas drugo volelo,
Niti srce naše
Da li je radi nas
Ili radi drugih
Kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
Oči naše često spajao
U sazvežđe žedno;
Ni da li sam ja ili si ti bio rad
Da tako bude
Ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
Ili od smrti strah
Spajao naše reke,
Ni da li zvuke
Smeha voleli smo više
Od šuma suza.
Neću im reći nijedan slog jedini

Šta je moglo ni da li je moglo
nešto da uplete i sjedini
Duše naše kroz čitav vek ;
Ni da li je otrov ili lek
Ovo što je došlo
Onom sto je bilo.

Nikome neću reći kakva se
Zbog tebe pesma događa
U meni večito
Da li opija toplo
Kao šume naše s proleća
Ili tiha i tužna ćuti u meni rečito.

O, nikome neću reći
Da si se radosna ili boleća
Pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane odemo ona i ja,
Tamo gde istom svetlošću sja
I zora i noć i dan,
Tamo gde su podjednako tople i sreća i bol živa,
Tamo gde je od istog večnog tkiva
I čovek i njegov san
POTREBNO MI JE

Potrebno mi je mnogo sunca,
i to noću, jedno da me susreće,
jedno da za mnom svetlost baca,
u ponoru jednom dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči,
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi je prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.
NEMAM VIŠE VREMENA


Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad ne pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice,
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.
PREKASNO


Možda ćeš u besposlici,
jedan dan
prići telefonu i okrenuti broj
u sećanju tvom davno izbrisan....

Na nestrpljiv zvuk zvona
niko neće odgovoriti,
nikoga ovamo neće biti,
niko ovde više ne strada,
niti voli,
niti pati....

Meni je sad svejedno...
Sad me ne boli ništa više...
Sad mi je od oblaka lakša
tuga nekadašnja.
Svi su puti do moje ravnodušnosti
davno prekinuti.
Referentni URL